Većina analiza rađenih kod nas pokazuje da su kod mladića dominantni staromodni “obrasci muškosti” po kojima “biti muško” znači biti nepopustljiv i agresivan. Gotovo su jednoglasni u osudi nasilja nad lepšim polom, ističući da je neopravdano jer su slabije, ali šamaranje, batine i slične, koje nazivaju “disciplinskim merama”, ne doživljavaju nasiljem.

Razmišljanje i ponašanje većine adolescenata i dalje su uslovljeni pripadnošću grupama bilo da je reč o školi, kafiću ili klubu pa je i ophođenje prema vršnjacima i devojkama uslovljeno “kodeksom časti” skupa kojem pripadaju.

Istraživanja usmerena na to šta znači biti mladić na Balkanu govore da momci iz Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine osobinama koje krase idealnog muškarca smatraju fizičku snagu, odbranu časti, nepopustljivost u stavovima, sklonost ka sportu i alkoholu, heteroseksualnost, odsustvo kukavičluka…

Neobično je što ističu potrebu da brane čast majkama i sestrama, a prema devojkama imaju drukčiji stav. Uglavnom veruju da treba da zadrže postojeću poziciju prevlasti prema ženama.

“Koreni agresivnosti – izloženost nasilju u porodici, ratovi, sankcije, stres izazvan ekonomskom situacijom, mogućnost gubitka radnog mesta, upotreba alkohola i droge, stereotipni pojmovi muškosti – iznedrili su nezadovoljstvo koje se prenosi na mlađe generacije, smatra Jovana Stojanovski, psiholog i istraživač programa “Inicijativa mladića za sprečavanje rodno zasnovanog nasilja na severozapadnom Balkanu”.

Iako su svi ispitanici u osobine nenasilnih muškaraca svrstali zrelost, sposobnost samokontrole, svest o posledicama vlastitih dela, uvereni su da bi ovakav stav samo povećao rizik da se postane žrtva nasilja, pogotovo u vršnjačkoj sredini.

Zbog toga je bolje nositi epitet “pravog” muškarca po svaku cenu, nego dobiti batine i biti izopšten iz društva.

Ova pravila utiču i na stavove mladića prema devojkama. Tako više nije “in” imati jednu devojku i graditi stabilnu vezu zasnovanu na osećanjima ljubavi i poštovanja, već imati što više “riba” i tako skupljati poene zarad dokazivanja muškosti.

“Od dve i po hiljade anketiranih srednjoškolaca, čak 60 odsto njih smatra da je opravdano nasilje prema homoseksualcima, a manji procenat podržava nasilje nad devojkama. Smatraju da je važno da muškarac bude glavni i da je nasilje opravdano kada se brani čast. Iako živimo u modernom dobu, još vlada patrijarhalno vaspitanje i staromodno, nasiljem protkano, ‘mačo ponašanje’”, kaže Stojanovski.

Strana: 14

Autorka: JELENA ĆIRIĆ

Sto četrdeset osoba u Srbiji promenilo je pol zbog poremećaja rodnog identiteta
Vanja: Ja sam se zaljubljivao u drugarice , iako su se prema meni odnosile kao prema osobi ženskog
pola. Marija: To je bio šok za okolinu jer oni nisu videli ono što se dešava u meni
Jelena Ćirić
„Ja sam se uvek ponašao kao dečak i nikada nisam bio žena . Kao dete uvek sam se zaljubljivao u
devojčice. Zbog neuskla enosti sam bio veoma agresivan, a čak sam išao u ekstreme, pa sam bio
skins“

Ovako priča Vanja M. On je rođen kao žena, ali je kasnije promenio pol. Otprilike tri osobe me u
100.000 ljudi u svetu se rodi sa poremećajem rodnog identiteta . Proces promene pola u Srbiji je
prošlo oko 140 osoba za 20 godina, kada je i urađena prva operacija.
Transeksualnost je jedan od teško shvatljivih , ali prisutnih poremećaja, kada se osoba rodi sa jednim
polnim odre enjem, a duševni sadržaj i mozak idu u suprotnom smeru . Tačan razlog ovog problema
još nije ustanovljen, ali se zna da u toku razvitka fetusa dolazi do „pripreme terena“ . Tada počinje
proces žensko-muške diferencijacije što se odražava i na determinisanje pola deteta nakon rođenja .
- Hromozomi, odnosno genetske forme ne determinišu razvoj deteta u kontinuitetu , taj proces je
stepeničast i u fazama. Zbog raznih uslova u materici, taj razvoj se ne odvija uvek baš kako bismo
očekivali. Još uvek se ne zna precizno zašto dolazi do toga. To je izvesna greška prirode i još se ne
zna koja – kaže seksolog dr Zoran Rakić.
On je jedan od retkih lekara u Srbiji koji se više od 20 godina bavi temom transeksualizma . U klinici
Polimedika Rakić radi sa osobama koje žive sa ovim poremećajem i pomaže im da lakše i bezbolnije
pro u kroz tranziciju, odnosno promenu pola.
Transeksualne osobe su predodre ene da ne prime vaspitanje koje im okolina nameće i ti ljudi se
ne mogu uskladiti sa svojim telom , jer ono nije rodno prihvatljivo. Tada se dešava da se osoba rodi u
jednom polu, a da oseća suprotnu rodnu pripadnost. Marija Pešić je jedna od žena koja je prošla
put tranzicije iz muškog tela , u kom je ro ena, u žensko. Ona je operacijom uskladila telo svom
duševnom ustrojstvu.
- Od svoje pete godine sam osetila razliku. Nije mi bilo jasno šta se zbiva sa mnom , jer iz mog ugla
ja nisam imala problem. To me je sve više stiskalo i glumila sam kako bih se uklopila u društvo .
Gledala sam kako se ponašaju dečaci, igraju, a u stvari sam patila za stvarima koje su mi bile
nedostupne. Pokušaj da se to potisne uglavnom ne urodi plodom , jer je to stanje uma koje vlada,
jače od osećaja že i ili gladi , kao da je reč o tempiranoj bombi za koju se ne zna kad će da
eksplodira. Kada sam bila u osnovnoj školi razmišljala sam da li me je možda spopao duh neke žene ,
ili čak da li sam luda – podseća se Marija osnovne škole, kada nije ni znala da transeksualnost
postoji.
Prema rečima doktora Zoran Rakića, poremećaj rodnog identiteta se detektuje od detinjstva.
Najbitniji je subjektivan doživljaj deteta .
- To je takozvano jezgro rodnog identiteta koje mi ne možemo dokazati na objektivan način . Ta
osoba je jedina koja to stvarno oseća, a mi im možemo verovati i pratiti ih kroz život , te videti da li
je njihov način života muški ili ženski – kaže Rakić navodeći primer devojčice koja je u osnovnoj školi
imala jedinicu iz srpskog jezika jer se predstavljala u muškom rodu . U tom periodu života niko nije
mogao ni sanjati da je reč o poremećaju, ali ubrzo su učitelji i roditelji shvatili da to nije slučajno .
Vanja koji je promenu, ili kako se još naziva – rekonstrukciju pola, izvršio pre dve godine, kaže da su
roditelji reagovali na njegovo ponašanje , kada je bio povučena devojčica, tako što su ga pitali da li
više voli dečake ili devojčice.
- Ja sam uvek govorio šta vas briga i odbijao sam da razgovaram , jer nisam znao šta se dešava. Ja
sam se zaljubljivao u svoje drugarice, iako su se prema meni svi odnosili kao prema osobi ženskog
pola. Meni je to tada sve bilo čudno, ali nisam mogao da odbacim takve emocije . Bio sam povučen i
prilično agresivan, ali sam se kasnije prebacio na sport. Tako sam ja našao svoj ventil i negativna
energija nestajala je kroz džudo. Pokušavao sam da shvatim šta se sa mnom dešava, čak sam u
jednom periodu govorio sebi da sam lezbijka . I to sam prihvatio, ali posle odre enog vremena sam
uvideo da to nije bilo to – rekao je Vanja.
Osobe koje žive suprotno svom duševnom stanju, često upadaju u teške depresije, jer ih tišti
činjenica da moraju živeti u skladu sa polnim ustrojstvom , suprotno svojim osećanjima. Ove osobe,
poput Vanje i Marije, teško mogu uspostaviti normalnu interpersonalnu komunikaciju sa okolinom
ukoliko se njihovo telo ne prilagodi duševnom stanju . Posle mnogo godina neprihvatanja svog tela i
nemogućnosti da žive sa teretom transeksualizma , kod osoba koje ne promene pol dešava se da
dignu ruku na sebe.
U današnjem društvu i kulturama koje se smatraju najplodnijim postoji nedostatak razumevanja za
ljude zarobljene u telu suprotnog pola . U prošlosti su smatrali ove ljude paranoičnim i problem
rodnog poremećaja rešavao se u psihijatriji, ali sredinom prošlog veka ljudi iz struke shvatili su da
se duševno ustrojstvo ne može menjati.
- Danas se menja telesni identitet prema duševnom . Drugačije ne može, najefikasnija terapija bi bila
da se duševno ustrojstvo preobrati prema polnom, genitalnom identitetu . Ali tada bismo morali da
menjamo mozak, a medicina nema odgovor na to. Pošto mozak još uvek nije pristupačan
naučnicima, a hirurgija i endokrinologija su napredovale , pod dejstvom hormona osoba može
menjati telo i prilagoditi ga rodnom identitetu , a što se tiče genitalnih organa tu nastupa hirurgija .
Terapija traje oko godinu dana u zavisnosti od osobe do osobe – kaže doktor Rakić koji u klinici
„Polimedika“ već godinama procenjuje ljude koji imaju poremećaj rodnog identiteta .
Prva faza promene pola je odlazak kod psihijatra , koji odre uje da li je zaista u pitanju poremećaj
rodnog identiteta. Psihijatar potom „priprema teren“. Pod tim se podrazumevaju razgovori sa
osobom koja ima poremećaj rodnog identiteta, kao i razgovori sa porodicama tih osoba. Potom sledi
odlazak kod endokrinologa i počinje se sa hormonskom terapijom , a hirurški zahvat poslednji je deo
procesa promene pola.
- Pre tri godine rekla sam roditeljima da sam na terapiji promene pola . Majka je kazala da je to
oduvek znala, ali mi jednostavno nikada nismo razgovarale otvoreno . To je šok za ljude i moju
okolinu jer oni nisu videli ono što se dešava u meni . Pitaju se kako to sad odjednom, ali to se ne
dešava odjednom – priča Marija prisećajući se momenta kada je svojoj familiji rekla da će promeniti
pol.
Me utim, njeni problemi se tu nisu završili , jer je ona pre promene pola bila u braku i ima jedno
dete.
- U braku sam već deset godina i moja žena je to znala na neki način , jer se to u sobi ne može
sakriti. Seksualni čin kod mene nikada nije bio kao kod muškarca . Uzeli smo se sa saznanjem da
problem postoji i da je tu, ali smo mislile da ću uspeti da potisnem i da glumim do kraja -
objašnjava Marija koja je sada roditelj dečaka koji ide u osnovnu školu . Njen proces socijalizacije,
nakon promene pola, tekao je bez problema. U firmi gde je zaposlena ljudi su uglavnom tolerantni .
Vanjino iskustvo nakon promene pola prošlo je manje uznemirujuće po njegovu okolinu i porodicu ,
jer je prelazak iz ženskog pola u muški uvek bio manje šokantan i društveno prihvatljiviji . Porodica
je, nakon perioda poricanja realnosti, dobro reagovala, a kolege s posla uvek su podržavale Vanju
na njegovom putu ka muškom telu. Vanja navodi da je godinama pre operacije imao problema sa
iskazivanjem emocija, da je bežao od porodičnih razgovora i da nikada nije stekao prijatelje jer je 30
godina morao da laže. Tako e, on navodi da je ceo život glumio i da je zbog tereta koji je nosio
često upadao u fizičke obračune, kao i da je postao nasilan prema sebi i svom telu koje nikada nije
mogao da prihvati.
Antrfile:
Proces polne tranzicije
Proces polne tranzicije traje više od 12 meseci i cena se razlikuje po tome da li se prelazi iz muškog u ženski
pol ili obrnuto. Naš socijalni sistem nije našao razumevanja za trans osobe koje same snose sve troškove.
PRIPREMA – Razgovori sa psihijatrom
HORMONSKA TERAPIJA – Endokrinolog
POSLE GODINU DANA – Hirurški zahvat
CENA – Od pet do deset hiljada evra
Promena statusa u krštenici
Promenom pola menja se i socijalni identitet što podrazumeva zamenu svih dokumenata , a Srbija još uvek nije
donela zakone koji regulišu ovo pitanje. Promena socijalnog identiteta je moguća na osnovu lekarskog nalaza
koji potvrđuje promenu pola, odnosno faktičkog stanja. Tada se menja status u krštenici, a na osnovu toga se
menjaju sva ostala dokumenta.
- Ja sam bez problema dobio nov matični broj i ime. S tim novim matičnim brojem otišao sam u policiju. Tako
sam izvadio novu ličnu kartu, potom novu radnu i zdravstvenu knjižicu, svedočanstva i diplome – kaže Vanja.

Pravno regulisanje

Podršku transeksualnim osobama pruža nevladina organizacija Gayten-LGBT iz Beograda Beogradu, koja u okviru grupe za podršku i samopodršku trans osoba savetuje ljude sa ovim problemom.
- Trenutno imamo preko 30 ljudi u grupi i želimo da stupimo u kontakt sa trans populacijom bivše Jugoslavije .
Saradjujemo sa evropskim udruženjem i pokušavamo da pravno regulišemo ovo pitanje kod nas – kažu u ovoj
organizaciji.

http://lgbtroditelji.110mb.com/

Ovaj sajt je pokrenut pre svega na licnu inicijativu nekolicine
LGBT roditelja, kako bi pomogli svojoj deci, a i sebi samima.
Ideja o druženju naše dece nije nova, ali nekako je uvek izmicala
tokom svih ovih godina.

Nas dve smo otvorile ovu stranicu kako bi napravile prve kontakte
sa ostalim osobama LGBT populacije koje imaju decu, decu koja su
mala, u vrticima, u osnovnim i srednjim školama.

Želja nam je da razmenjujemo iskustva, kako se deca i mi nosimo
sa pitanjima u školi, u kraju gde živimo, kakav nam je odnos sa decom,
i sve ostalo što može da pomogne svakom detetu da ima lepše i bolje
detinjstvo. Da dete upozna i druge porodice sa dve mame ili dve tate,
da vidi da nije usamljeno.

Osim ovoga, svakako želimo da razmenjujemo saznanja oko zakonskih
okvira u Srbiji kad je porodica u pitanju, veštaèke oplodnje, trudnoce…

Imamo punu podršku nekoliko nevladinih organizacija u Srbiji,
a i organizacija pri evropskom parlamentu.

Hvala Vam unapred.

Posaljite email
[ <lgbtroditelji@gmail.com> ]

Oko 20 odsto njih ima delimično ili potpuno oštećen vid, koliko ih je i sa kombinovanim tipom hendikepa nastalim usled tumora, oštećenja srca i drugih oboljenja, dok je 10 procenata sa delimično ili potpuno oštećenim sluhom, rekla je Mihajlovska Tanjugu, povodom 3. decembra – Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom.

Prema njenim rečima, problem više nije u osobi s hendikepom, jer kakvu god vrstu hendikepa da imaju, mogu da doprinesu razvoju društva ukoliko unapred ne budu isključeni iz njega.

Mihajlovska smatra da bi ozbiljnija studija pokazala da je za društvo isplativije da se osobama sa invaliditetom omogući da se obrazuju, samim tim i zapošljavaju i zarađuju, nego da im se daje socijalna pomoć.

“Problem je u stavovima i predrasudama društva, kao i u fizičkoj, arhitektonskoj i drugim oblicima nepristupačnosti”, rekla je ona ocenivši da sa procesom inkluzije treba početi još od predškolskog obrazovanja.

Mihajlovska je navela da u pogledu dostupnosti, prednjači Pravni fakultet UB, sa obezbeđenim stepenišnim liftom, toaletom i literaturom za studente sa oštećenim vidom i upozorila da se ipak ni za jedan fakultet niti visoku školu u Beogradu ne može reći da su u potpunosti dostupni za studente sa hendikepom.

Ona je istakla da potpuni sistem podrške ne postoji ni na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju koji školuje studente za podršku osobama sa hendikepom, a na kom se i nalazi najveći broj studenata sa hendikepom.

Po pitanju arhitektonske dostupnosti, dosta su učinili i Filološki, Filozofski i Mašinski fakultet, rekla je Mihajlovska, dodajući da od 11 studentskih domova u Beogradu samo jedan smešta isključivo studente sa hendikepom – “Mika Mitrović” na Voždovcu.

Prema njenim rečima, novi Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja donosi preokret u obrazovanju dece sa smetnjama u razvoju, jer, kako je istakla, predviđa njihovo uključivanje u redovan sistem obrazovanja, kao i prilagođavanje programa svakom detetu u odnosu na individualne potrebe i mogućnosti.

Takođe, Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom daje dobru zakonsku osnovu za rešavanje problema osoba sa hendikepom jer predviđa da je zabranjena diskriminacija zbog invalidnosti na svim nivoima vaspitanja i obrazovanja, objasnila je Mihajlovska.

Muzej će biti smešten u zdanju u Ruzveltovoj ulici, a u njemu će se smenjivati različite postavke koje predstavljaju raznovrsnu kulturu Roma. Fotografija “Zlatna svadba” nastala daleke 1907. u Knjaževcu deo je vredne postavke, prvog Muzeja romske kulture u Evropi koji dobija Beograd.

Iako na svega 75 kvadrata, uz pomoć savremenih pomagala, predstaviće spomenike romske pismenosti, od poznog srednjeg veka do savremenog književnog stvaralaštvom na romskom jeziku.

“Muzej će biti mesto za razbijanje predrasuda, jer ako kažete da Romi nemaju svoj jezik, a u Muzeju vidite dvadesetak rečnika, gramatika, onda ćete shvatiti da Romi imaju svoj jezik“, kaže direktor muzeja Dragoljub Acković.

Prvu izložbenu postavku čine najstariji tekst na romskom jeziku – petnaest rečenica objavljenih 1537. godine u Engleskoj, prva knjiga romskog proznog stvaralaštva na ovim prostorima iz 1803. godine, desetak Biblija, romski list koji je 1935. godine izlazio u Beogradu.

“Pronađeno je mnogo toga, od rukopisa do najsavremenijih izdanja. Možemo s ponosom da kažemo da imamo i primerke romske Biblije, romskih časopisa i listova, rečnik koji je nastao 1942. u nemačkom logoru” ,dodaje Acković.

Na prostoru zapadnog Balkana danas živi dve trećine Roma u svetu. U Srbiji živi oko 600 000 njih, u Beogradu oko 105 000 Roma.

Osnivač Muzeja je Roma komjuniti centar “8. april“, dok je finansijska sredstva obezbedio Grad Beograd. Izložba “Alav e romengo” traje do marta, a muzej će biti otvoren radnim danima od 10 do 20 časova.

Izvor: B92

Izvor: e-novine

Povorka ponosa, koja je trebalo da se održi u nedelju u Beogradu, otkazana je, saopštili su organizatori. Samo dan pre održavanje Parade ponosa, Organizacioni odbor dobio je preporuku od državnog vrha da premesti skup sa Platoa ispred Filozofskog fakulteta na Ušće i time “de facto” zabranila pripadnicima LGBT populacije da slobodno šetaju Beogradom

Na sastanku sa premijerom Mirkom Cvetkovićem, održanom u subotu ujutro, predstavnicima Organizacionog odbora poručeno je da skup na Platou ne može bezbedonosno da se obezbedi, da je on “ekstremno visokog rizika” i da Paradu ponosa mogu da održe na Ušću.

Dušan Kosanović, iz organizacionog odbora je izjavio da to nije rešenje o zabrani, već preporuka, te da nije zabrana de iure već de facto. On je poručio da je ovo “kapitulacija države pred pretnjom nasiljem”.

Održavanje skupa u centru grada trebalo je, prema rečima Majde Puače, da ukaže da jedna manjinska grupa u našem društvu, koja je potpuno marginalizovana i nevidljiva, pokaže da je tu i da postoji, i da je država jednako tretira, kao i ostale građane.

“Međutim, jasno je da to ovde nije slučaj”, rekla je ona, koja je dodala da je skup na Platou uredno prijavljen. Izmeštanje Parade ponosa na Ušće nije nešto što Organizacioni odbor može da prihvati, jer to nije Povorka ponosa “već bi to bila jedna lažna slika da možemo da se šetamo po livadi, gde nas niko ne vidi”, dodala je Puača.

“Cilj Parade ponosa niti jednoga trenutka nije bio da pošalje jednu poželjnu i lažnu sliku međunarodnoj zajednici i Evropskoj uniji”, kazala je Dragana Vučković, koja je istakla da su pripadnici LGBT zajednice svesno pristali da se šetaju među kordonom policije, jer je to danas realnost u Srbiji. Parada ponosa na Ušću, nastavila je ona, bila bi farsa, na koju Organizacioni odbor nikako ne bi pristao.

Država je putem medija deklarativno pružala podršku za održavanje skupa, ali su, prema rečima Vučkovićeve, operativci iz MUP-a poslednjih dana vršili opstrukciju priprema za Paradu.

“Da li je ovo zemlja u kojoj se u poštuju zakoni i ljudska prava”, upitala se ona i pozvala Tužilaštvo da odmah počne sa procesuiranjem pretnji smrću i pozivom na linč, koje su u poslednje vreme intenzivirane. Marija Savić ukazala je na to da policija nudi zaštitu na Ušću a ne kod Platoa i pitala “zašto”.

U ime Koalicije protiv diskriminacije i drugih nevladinih organizacija, podršku Organizacionom odboru na konferenciji za novinare u Medija centru pružio je Goran Miletić, koji je konstatovao da “u Srbiji važi zakon jačeg”.

Otkazivanju je prethodio niz incidenata na ulicama Beograda i obraćanje građanima prvog čoveka grada Dragana Đilasa. Može se reći da su pritisci šovinističkih organizacija, udruženi sa crkvom, medijima ali i nejasnim stavovima političara urodili plodom.

Šef njegovog pravnog tima Vladimir Sekić rekao je da je Pfajfer podneo Četvrtom opštinskom sudu tužbu protiv Jata zbog sistematske diskriminacije i zlostavljanja na radu na nacionalnoj i verskoj osnovi. Pfajfer tužbom potražuje naknadu materijalne i nematerijalne štete, od 20 miliona dinara zbog narušavanja integriteta, kao i psihičkog i fizičkog stanja.

Tužbenim zahtevom od 29. juna ove godine Pfajfer traži od suda da utvrdi da je rukovodstvo “Jat ervejza” prema njemu diskriminatorski postupalo i zlostavljalo ga na radu nizom postupaka zato što je po nacionalnosti Nemac, katoličke veroispovesti, kao i da se naloži prestanak takog ponašanja.

On je naveo da je postupcima rukodovstva sprečeno njegovo napredovanje u službi i stručno usavršavanje, a godinama je nazivan pogrdnim imenom “General Ler” (zadužen za organizovanje bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine).

U tužbi se dodaje da rukovodioci “Jata” nisu dozvolili Pfajferu da postane prvi pilot-kapetan na “boingu 727″, 2000. godine, nisu ga 2005. godine uputili po konkursu na obuku za “boing 737″, prekinuli su svaki vid normalne komunikacije sa njim, a zatim su ga početkom juna 2009. godine pozivali na službene razgovore koje su odbili da održe.

Sekić je napomenuo da je u poslednjih godinu dana na Pfajferovim letovima bilo šest teških kvarova, izrazivši sumnju da su u pitanju bile slučajnosti.

On objašnjava da je podnošenje tužbe sudu, posle višegodišnjeg zlostavljanja na radu, kod Pfajfera iniciralo besprimerno ponašanje njegovih kolega, tj. pretpostavljenih krajem maja ove godine.

Pfajfer je 2. jula pismenim putem apelovao na generalnog direktora “Jat ervejza” Srđana Radovanovića, da svojim angažovanjem i autoritetom spreči svako dalje diskriminatorsko ponašanje i zlostavljanje na radu Jatovog rukovodstva prema njemu, ali da je, umesto toga, dobio upozorenje pred otkaz, naveo je Sekić.

Izvor: B92