Stop diskriminaciji!

E-novine: Đilas, rasista

Odbrana prava na diskriminaciju
Sub, 04. 04. 2009. 12:59
link

Kao i u slučaju Zakona protiv diskriminacije, neka nevidljiva sila odlučila je da se sve završi u nekoliko sati. Rešenje o rušenju kuća koje su jedina imovina Roma kod Univerzitetskog naselja u Beogradu dostavljeno je manje od 24 sata pre početka rušenja. Bageri i policija su došli i postupili po naređenju. Mediji su dosta toga snimali, a tzv. građani Srbije se uglavnom smeju greškama u padežima dok slušaju ljude koji su upravo sve izgubili
Piše: Goran Miletić

Nemoguće je odrediti da li su gori postupci beogradskih gradskih vlasti ili izjave gradonačelnika Đilasa povodom rušenja naselja u kojima žive Romi. Teren je još pre nekoliko dana pripremio Milan Krkobabić (mlađi deo PUPS), koji je i zamenik gradonačelnika, izjavom da „grad nema pare za alternativni smeštaj za oba romska naselja – kod Gazele i Univerzitetskog naselja”.

Iako je ta izjava takođe bila skandalozna, iz nje se dalo zaključiti da je gradska vlast svesna obaveze da osigura alternativni smeštaj, iako se sada pravi potpuno nevešta. Međutim, kao i u slučaju Zakona protiv diskriminacije, neka nevidljiva sila odlučila je da se sve završi u nekoliko sati. Rešenje o rušenju kuća koje su jedina imovina Roma kod Univerzitetskog naselja, dostavljeno je manje od 24 sata pre početka rušenja. Bageri i policija su došli i postupili po naređenju. Mediji su dosta toga snimali, a tzv. građani Srbije se uglavnom smeju greškama u padežima dok slušaju ljude koji su upravo sve izgubili.

Prva i najveća laž je da je država postupila po zakonu. Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iz 1966. godine, koji je ratifikovala još SFRJ, garantuje da „iseljenje ne sme prouzrokovati da pojedinac ostane bez smeštaja i da mu budu povređena druga ljudska prava. Ukoliko pojedinac nije u mogućnosti da samostalno izbegne ovu situaciju, država potpisnica mora preduzeti sve potrebne mere, do svojih krajnjih mogućnosti, da bi osigurala drugi adekvatan smeštaj”. Budući da je tadašnja Jugoslavija ratifikovala, a Srbija nastavila da primenjuje sve konvencije (ratifikovane konvencije su direktno primenjive), taj međunarodni dokument je postao i ostao sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka i kao takav je apsolutno obavezujući.

Što se tiče gradonačelnika Đilasa, njegove izjave su bile prosto neverovatne. Prvo je ubeđivao novinare (i građane) da treba proveriti da li Romi „imaju prijavu boravka u Beogradu”, da bi ih kroz nekoliko minuta transformisao u „nekoliko desetina građana Beograda koji drže kao taoce ostatak grada”. Potpuno je neverovatno da Dragan Đilas ne zna za ogroman problem nedostatka osnovnih dokumenata sa kojima se suočavaju i Romi koji su izbegli sa Kosova, ali i oni koji su odrasli u Srbiji. Lične karte ne mogu dobiti jer nemaju izvode iz matične knjige rođenih u koje nisu upisani (ili su uništene na Kosovu), a većina nije upisana jer majke (i očevi) takođe nisu imali dokumente, ali ni prave potvrde o rođenju iz porodilišta. Krug se tako zatvara i jedini način je sudsko utvrđivanje da osoba „postoji”, što je dugo, skupo i neizvesno kada se odvija pred pravosuđem Srbije. Bilo kako bilo, kao i u slučaju Zakona protiv diskirminacije, nevladine organizacije već godinama pružaju pravnu pomoć u hiljadama ovakvih slučajeva i stalno ponavljaju da vlast mora da donese zakon koji bi bio jedino pravo sistemsko rešenje. Očigledno da gradonačelnik Đilas nije ili ne želi da bude informisan o ovome.

Pomenuta „prijava boravka” u Beogradu je poseban skandal. Stotine hiljada ljudi nema prijavljeni boravak u Beogradu. Najčešće su to studenti, ali i ljudi koji posle studija ostanu da žive u Beogradu. Pošto svako zna kakvo je smaranje svaki čas menjati dokumenta, većina se odlučuje da zadrži prebivalište iz svog rodnog grada. Em im je lakše da tamo menjaju dokumenta, em će tamo završiti lakše sve što zatreba. Pomenuo je naš gradonačelnik da Romi treba da se „obrate centrima za socijalni rad ako imaju prebivalište u Beogradu”. Mislim da bi bilo najpoštenije da u toku ove noći, pošto nemaju gde, svi zajedno prespavaju u stanu gradonačelnika i da ujutru on zajedno sa svima ode u famozni Centar za socijalni rad i lično se uveri u „vrstu” pomoći koja će biti pružena, ali i način ophođenja prema „sugrađanima druge etničke pripadnosti”. Usput će se gradonačelnik uveriti i u brzinu kojom će Centar za socijalni rad postupati. Predlažem i da sa njima ode u Centar za socijalni rad u drugom gradu, ukoliko utvrdi da građani nemaju prebivalište na teritoriji Beograda. Verujem da će mu večeras ipak biti bitniji novi bulevar nego nekakvi građani.

Gradonačelnik je takođe pomenuo nedopustivost „zaposedanja gradskog zemljišta na mestima gde treba da prođu infrastrukturni objekti”. Očigledno da je postalo dopustivo da stanovnici svakog kraja „odluče da ne žele Rome u komšiluku” (slučajevi u Kamedinu, Zemun polju, blokovima na Novom Beogradu, Ovči) i da u tim slučajevima ne reaguje ni gradonačelnik, ne dolazi nikakva policija niti se podižu krivične prijave za izazivanje rasne mržnje i netrpeljivosti. Ko je prisustvovao makar jednom od ovih „protesta“ znaće o čemu je reč. Za one koji su propustili ove jedinstvene skupove, sažetak bi mogao biti u sledećoj rečenici: „Nismo mi rasisti i nacionalisti, ali ti Cigani smrde, kradu i njihova deca imaju vaške”. Da ne bude zabune, gradonačelnik je povodom poslednjeg takvog protesta u Ovči (septembar 2008), poručio da dok je on gradonačelnik gradske vlasti neće tolerisati rasizam. Slično je govorio gradonačelnik Đilas i povodom zabrane konferencije za štampu u Sava centru, pa se na kraju sve svelo na nesporazum zbog „prijave (najave) konferencije za štampu”.

Sve u svemu, pravo na (nekažnjeni) rasizam je poštovano u Srbiji, dok je pravo na (alternativni) smeštaj nešto što je uglavnom rezervisano samo za one koje narod poželi u svojoj blizini.