http://www.stopdiskriminaciji.org/arhiva/novi-model-zakona-o-zabrani-diskriminacije "Ko je zvao telefonom, jel' Pahomije?" Fri, 26 Feb 2010 17:50:06 +0000 http://wordpress.org/?v=2.9.1 hourly 1 http://www.stopdiskriminaciji.org/arhiva/novi-model-zakona-o-zabrani-diskriminacije/comment-page-1#comment-806 Petković Branislav Thu, 19 Mar 2009 10:36:28 +0000 http://www.stopdiskriminaciji.org/?p=86#comment-806 Ponovo sedim i pišem, da bi kasnije mogao da pročitam i proverim gde grešim. Demokratija nam je postala često korišćen termin za koji ja nisam u stanju da pronađem ni zadovoljavajuću definiciju a kamoli dobro objašnjenje. Nasuprot tome tiranija je i dobro definisana i detaljno objašnjena. Gledajući kroz primer Srbije, bivša tiranija i sadašnja demokratija bi, barem se meni tako čini, morale da se razlikuju u nekim suštinskim obeležjima. Jedno od obeležja koje se svakodnevno potencira do granice apsurda su prava. Prava dece, prava ugroženih, prava zlostavljanih, prava manjina, prava, prava, prava ... Da bi razumeo sebe a i da bi mene drugi razumeli moram da kažem sledeće. Ubeđen sam, i u to čvrsto verujem, pravo se ne može dobiti ono se mora steći. Svako pravo koje imam moram da steknem izvršavajući obaveze. U suštini uveren sam u to da je redosled prvo obaveze pa onda prava i naravno kako ispunjavam obaveze tako stičem i prava. Ovde postoji jedan veliki problem. Može li se ovakav rdeosled regulisati zakonima. Na moju žalost nisam uspeo da smislim kako bi postojeći sistem zakona mogao ovo da reguliše iako sam ubeđen da neka druga vrsta regulative može da postoji ali o tome, možda, neki drugi put. Vratimo se na bivšu tiraniju i sadašnju demokratiju u Srbiji i na prava koja je demokratija unapredila. Promene zaista postoje, čak sam ih i ja video. Primera radi ja sada mogu da dobijem izvod iz matične knjige rođenih na Srpskom jeziku a ne na Mađarskom kako je bilo u vreme bivše tiranije. Da samo malo objasnim. Rođen sam u Vojvodini a tamo je u vreme bivše tiranije Mađarski bio i službeni jezik. Nema smisla ulaziti u detalje ali je očigledno da pravo, demokratija i tiranija ipak čine jedno jelo pa svako kusa kako mu zapadne. Netreba naglašavati da kvalitet (ove „hrane“) može da se zameni kvantitetom što je, kako se meni čini, redovna demokratska pojava i to ne samo u Srbiji. Jedna od posebno obilnih popara, demokratski zakuvanih, spremljenih za masovno kusanje je zakon o zabrani diskriminacije. Uz ograničenje da je meni bilo dostupno samo ono što je bilo na internetu i uz ograničenje da izražavam isključivo svoje mišljenje ovo je jedan od naj boljih primera kako je mogiće u formi zakona razraditi jednu totalnu baljezgariju. Smatram, čak sam ubeđen, da diskriminacija po bilo kom osnovu, rasnom, verskom, polnom, političkom i da ne nabrajam sve moguće predstavlja nedopustivo ponašanje. Takođe sam ubeđen da zakon o zabrani diskriminacije treba da sadrži samo jedan član. Zabranjuje se diskriminacija po bilo kom osnovu. Trućanje gluposti u stilu šta jeste a šta nije diskriminacija i sve to stavljati na papir koji bi trebao da bude „Zakon“ je blamaža koju sebi mogu da priušte samo oni koje je Bog „obdario“ nedostatkom svesti o svojoj okolini. U zakonu može stajati šta god hoćete ali u mojoj glavi je već izgrađen normativ ponašanja. Ne postoji način da ja svoja merila prilagodim zahtevima, po meni devijantne, manjine. Takođe nema tog zakona koji me može naterati da kao pripadnik većine ne učinim sve što je u mojoj moći da ne dozvolim da mi manjina permanentno nabija na nos kako ima pravo. I još jedna stvar. Pravo se stiče ali se pravo i gubi. Postoji li nešto u toj gomili gluposti koju ste nazvali Zakonom o zabrani diskriminacije što ukazuje na mogućnost da se stečeno pravo izgubi. Recimo, ravnopravnosti radi, paragraf o paradama homoseksualaca. Broj dozvoljenih parada homoseksualaca je dvostruko veći od broja parada heteroseksualaca. Tek toliko da se zna da to što ih je brojčano manje mogu da nadoknade većim brojem parada. Uzgred budi rečeno netreba brkati homoseksualce i pedere jer u drugu grupu spada i veliki broj heteroseksualaca a i značajno su opasniji pogotovo ako imaju vlast. Ponovo sedim i pišem, da bi kasnije mogao da pročitam i proverim gde grešim.
Demokratija nam je postala često korišćen termin za koji ja nisam u stanju da pronađem ni zadovoljavajuću definiciju a kamoli dobro objašnjenje. Nasuprot tome tiranija je i dobro definisana i detaljno objašnjena. Gledajući kroz primer Srbije, bivša tiranija i sadašnja demokratija bi, barem se meni tako čini, morale da se razlikuju u nekim suštinskim obeležjima. Jedno od obeležja koje se svakodnevno potencira do granice apsurda su prava. Prava dece, prava ugroženih, prava zlostavljanih, prava manjina, prava, prava, prava … Da bi razumeo sebe a i da bi mene drugi razumeli moram da kažem sledeće. Ubeđen sam, i u to čvrsto verujem, pravo se ne može dobiti ono se mora steći. Svako pravo koje imam moram da steknem izvršavajući obaveze. U suštini uveren sam u to da je redosled prvo obaveze pa onda prava i naravno kako ispunjavam obaveze tako stičem i prava. Ovde postoji jedan veliki problem. Može li se ovakav rdeosled regulisati zakonima. Na moju žalost nisam uspeo da smislim kako bi postojeći sistem zakona mogao ovo da reguliše iako sam ubeđen da neka druga vrsta regulative može da postoji ali o tome, možda, neki drugi put.
Vratimo se na bivšu tiraniju i sadašnju demokratiju u Srbiji i na prava koja je demokratija unapredila. Promene zaista postoje, čak sam ih i ja video. Primera radi ja sada mogu da dobijem izvod iz matične knjige rođenih na Srpskom jeziku a ne na Mađarskom kako je bilo u vreme bivše tiranije. Da samo malo objasnim. Rođen sam u Vojvodini a tamo je u vreme bivše tiranije Mađarski bio i službeni jezik. Nema smisla ulaziti u detalje ali je očigledno da pravo, demokratija i tiranija ipak čine jedno jelo pa svako kusa kako mu zapadne. Netreba naglašavati da kvalitet (ove „hrane“) može da se zameni kvantitetom što je, kako se meni čini, redovna demokratska pojava i to ne samo u Srbiji.
Jedna od posebno obilnih popara, demokratski zakuvanih, spremljenih za masovno kusanje je zakon o zabrani diskriminacije. Uz ograničenje da je meni bilo dostupno samo ono što je bilo na internetu i uz ograničenje da izražavam isključivo svoje mišljenje ovo je jedan od naj boljih primera kako je mogiće u formi zakona razraditi jednu totalnu baljezgariju.
Smatram, čak sam ubeđen, da diskriminacija po bilo kom osnovu, rasnom, verskom, polnom, političkom i da ne nabrajam sve moguće predstavlja nedopustivo ponašanje. Takođe sam ubeđen da zakon o zabrani diskriminacije treba da sadrži samo jedan član.
Zabranjuje se diskriminacija po bilo kom osnovu.
Trućanje gluposti u stilu šta jeste a šta nije diskriminacija i sve to stavljati na papir koji bi trebao da bude „Zakon“ je blamaža koju sebi mogu da priušte samo oni koje je Bog „obdario“ nedostatkom svesti o svojoj okolini. U zakonu može stajati šta god hoćete ali u mojoj glavi je već izgrađen normativ ponašanja. Ne postoji način da ja svoja merila prilagodim zahtevima, po meni devijantne, manjine. Takođe nema tog zakona koji me može naterati da kao pripadnik većine ne učinim sve što je u mojoj moći da ne dozvolim da mi manjina permanentno nabija na nos kako ima pravo.
I još jedna stvar. Pravo se stiče ali se pravo i gubi. Postoji li nešto u toj gomili gluposti koju ste nazvali Zakonom o zabrani diskriminacije što ukazuje na mogućnost da se stečeno pravo izgubi.
Recimo, ravnopravnosti radi, paragraf o paradama homoseksualaca. Broj dozvoljenih parada homoseksualaca je dvostruko veći od broja parada heteroseksualaca. Tek toliko da se zna da to što ih je brojčano manje mogu da nadoknade većim brojem parada. Uzgred budi rečeno netreba brkati homoseksualce i pedere jer u drugu grupu spada i veliki broj heteroseksualaca a i značajno su opasniji pogotovo ako imaju vlast.

]]>