Transkript konferencije za štampu Mental Disabilty Rights International povodom objavljivanja izveštaja “Mučenje kao lečenje”

14. novembar 2007. godine, Medija centar Beograd

Medijator: Poštovane koleginice i kolege, poštovani gosti, dobar dan i dobro došli u Medija centar na konferenciju za novinare medjunarodne organizacije Mental Disability Rights International. MDRI je medjunarodna organizacija posvećena ljudskim pravima i punom socijalnom učešću osoba sa mentalnim poteškoćama u celom svetu. MDRI će objaviti svoje nalaze u izveštaju koji opisuje kršenje ljudskih prava dece i odraslih sa posebnim potrebama u Srbiji, koji su prinudjeni da svoj život provode u institucijama. Na današnjoj konferenciji su sa vama gospodin Erik Rozental, MDRI, gospodja Lori Ejhern, MDRI, gospodja Spomenka Grujičić, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, gospodja Valentina Zavišić nevladina organizacija VelikiMali i Dragana Ćirić Milovanović, savetnik MDRI u Srbiji.

 

Moja molba za prisutne novinare je da se upišu u spisak prisutnih i da prilikom postavljanja pitanja obavezno zatraže mikrofon jer se ova konferencija simultano prevodi. Ja vam se zahvaljujem. Reč ima gospodin Erik Rozental MDRI.

Izvinjavam se, reč ima Dragana Milovanović Ćirić, savetnik MDRI u Srbiji.

DRAGANA MILOVANOVIĆ ĆIRIĆ

Dobar dan i hvala vam sto se došli u ovolikom broju. Ja bih samo htela da objasnim nešto s obzirom da smo mi hteli da pustimo video klip pre obraćanja govornika. Imamo trenutno problem jer je video klip snimljen sa Macintosh kompjutera. Video klip će biti dostupan na sajtu MDRI tako da ga možete skinuti sa sajta ukoliko imate problem da ga otvorite. Za jedno pola sata očekujemo da će video snimak biti osposobljen i da ćemo moći da ga pustimo na konferenciji. Hvala najlepše.

Reč ima gospodja Lori Ejhern.

Laurie Ahern 2min 44sec

Pre svega bih želela da vam se zahvalim što ste danas došli ovde. Veoma to cenimo. Odvojili se vreme da dodjete i razgovarate sa nama o ovoj temi, i zaista, u ime ljudi koje smo posetili u ustanovama, posebno dece, zahvaljujem vam se i u njihovo ime. Divno je što smo danas ovde i sa NVO iz Srbije, od kojih dobijamo veliku podršku i koje takodje rade na ovom polju.

Ovo je veoma teška tema za razgovor. Ako pogledate naš izveštaj, videćete ponešto o MDRI, a i na našem websajtu takodje. Videćete da smo radili u 24 države i napisali mnogo izveštaja. Na žalost, ovaj problem nije zastupljen samo u Srbiji. Radili smo u ovom delu sveta, ali smatram da je dobra vest da se stvari menjaju za ljude sa posebnim potrebama širom sveta, da ljudi počinju da shvataju, posebno na zapadu, i u SAD. Mogu vam reći da smo imali puno problema pre više godina, koji se ne razlikuju mnogo od onoga što se dešava ovde. Ali, stvari su se u medjuvremenu promenile i drago nam je što će ovaj izveštaj podržati one koji ga zastupaju ovde u Srbiji, i što će doći do promena.

Želela bih da vam ukratko ispričam da su neki slučajevi kršenja ljudskih prava na koja smo naišli u ustanovama ovde bili vrlo potresni, u izveštaju imate fotografije…pa nije teško proceniti o čemu pričamo. Videli smo decu i odrasle koji žive u zaista užasnim uslovima, za koje je jedan od izveštaja Helsinškog odbora kaže, citiram “…nisu za ljude”. Ali možda najviše uznemirujuća i strašna kršenja koja smo videli su deca koja su trajno vezana u krevetima i krevecima. Takodje, videli smo i odrasle. Iši smo, na primer, u Stamnicu, ustonovu gde se nalaze nizovi krevetaca sa decom i mladima sa raznim fizičkim oštećenjima, neki sa mentalnim oštećenjem , koji se u tim krevecima nalaze već godinama. Oni tim u krevecima jedu, tu obavljaju svoje fiziološke potrebe, oni u njima žive i umiru. Tu je bilo jedno dete u krevetcu, ja sam se zaustavila i pitala medicinsku sestru koliko je dugo on u krevecu. Sestra je odgovorila: “Jedanaest godina.” Pitala sam: “Mislite ovde je već 11 godina?” a ona mi je odgovorila: “Ne, u krevecu je već jedanaest godina.” On nije napustio taj krevetac tokom jedanaest godina. Tako da je to vrlo teško prihvatiti.

Takodje bih želela da istaknem da ni jednog trenutka nismo pomislili povodom tih kršenja ljudskih prava, da osoblje namerno želi da povredi decu ili ljude sa posebnim potrebama. Nažalost, situacija je takva da postoji manjak osoblja i veoma je teško raditi. Oni daju sve od sebe na mnogo načina. A razlog što su ta deca vezana je što ona ostaju sama, nema nikoga da brine o njima, nema porodice, nema ljudskog kontakta pa oni počinju da se povredjuju. To je vrlo poznat fenomen, da počnu prvo da se ljuljaju napred-nazad, zatim počinju da grizu ruke, zatime da se udaraju po licu, a u nekim slučajevima i da kopaju sebi oči. To je jako emotivno, teško je čak i pričati o tome, iskreno rečeno. Kopaju sebi oči; videli smo jednog mladića koji je sam sebi razbio nos, i videli smo decu koja su pokušala da sebi pokidaju uho, zbog nedostatka ljudskog kontakta i izolacije. Zato ih vezuju, da spreče dalje povrede.

A ono što je potrebno je da ta deca napuste ove institucije. O tome se radi u našem izveštaju. Biće nam drago…odgovorićemo na sva pitanja nakon diskusije i nadamo se da ćemo moći takodje da vam pokažemo i video snimak. Hvala vam.

Eric Rosenthal 8min 04sec

Hvala vam. Kao što je Lori već rekla, naša namera nije da izdvojimo Srbiju. Slične stvari smo već radili i u drugim zemljama. I zaista, jedno od pitanja koje nam se često postavlja je: zašto vi, Amerikanci, dolazite u Srbiju da kritikujete drugu zemlju? Na to pitanje imam dva odgovora. Prvo, činjenica je da smo do sada imali tesnu saradnju sa srpskim NVO, Helsinškim komitetom, VelikiMalim, individualnim konsultantima kao što je Dragana, tako da je ovo zajednički napor nas i aktivista iz Srbije koji su već godinama posvećeni ovom radu. Rad mnogih nevladinih organizacija nas je zadivio, jer su pokazali da ljudi koji su nekada bili zatvoreni u ustanovama i za koje se mislilo da nema nade da vode kvalitetan život, danas su integrisani u društvo. Ima takvih divnih malih primera širom Srbije. Na kraju našeg izveštaja, u Dodatku, opisali smo neke od tih odličnih srpskih programa. U Srbiji ima divnih aktivista koji rade na ovome.

Intervjuisali smo članove porodica koji očajnički žele da zadrže svoju decu van ustanova, kod svoje kuće. Tako, ovo je u velikoj meri i odgovor na želju na koju smo naišli kod ljudi sa posebnim potrebama, članova njihovih porodica i aktivista za ljudska prava ovde u Srbiji, jer i sa njihove tačke gledišta, oni smatraju da ovo ne treba tolerisati.

I u SAD smo objavili slične izveštaje ove vrste. U okolini grada Njujorka, 1972. godine, nalazila se ustanova zvana Willowbrook i uslovi u toj ustanovi 1972. godine su bili u potpunosti isto strašni kao oni koje smo videli u Kulini. Aktivisti su podigli svoj glas, a vlada ih je ignorisala. Ali tek kada su televizijske kamere ušle u Willowbrook, kada su prikazali snimke na američkoj televiziji, i kada su aktivisti progovorili, pojavio se politički pritisak da se nešto promeni. Tek tada su gradjani bili zgroženi, jer su se članovi porodica dece sa posebnim potrebama osećali napuštenim od svoje vlade, jer su bili očajni isto kao oni članovi porodica koje smo videli ovde u Srbiji, koji ne žele da njihova deca idu u ustanove. I kada se o tome progovorilo, nastupio je bes javnosti, pa je vlada koja je do tada tvrdila “…to je skupo, mi nikako ne možemo da pomognemo toj deci”, odjednom je to postalo moguće uraditi, i nije bilo tako skupo, u stvari pokazalo se da je manje skupo.

Kada podržite članove porodice da zadrže decu kod kuće, to sprečava mnoga oštećenja koja vidite u tom ustanovama. Jer, i same ustanove uzrokuju veća oštećenja. Svako dete koje je smešteno u ustanovu u ranom uzrastu može da stekne psihološka oštećenja. Svako dete koje odrasta u ustanovi stiče sve više i više razvojnih oštećenja, tako da troškovi po društvo rastu i rastu. Manje je skupo uložiti u pomoć porodicama i samim ljudima sa posebnim potrebama da se uključe u društvo. I tako je naše iskustvo iz SAD da kada objavite i uradite upravo ovo što smo mi uradili i progovorite da to ne treba tolerisati, tek tada ljudi vide šta se dešava i traže reformu i kažu “Da, mi to možemo i ovde uraditi.”

Naša poruka je u krajnjoj liniji poruka nade – da je promena moguća. Sasvim smo sigurni da postoje odlični aktivisti, divni, brižni staratelji, obučeni profesionalci, i dobri tvorci politike ovde u Srbihi koji mogu da postignu napredak. Situacija ne mora da bude onakva kakva je sada. Medjunarodni zakon o ljudskim pravima propisuje srž minimalnih standarda i mi smo to označili kao pitanja osnovnih ljudskih prava. Opis koji vam je Lori dala dece vezane za krevete, krajnji bol i patnja. Zamislite! Zamislite da ste vezani jedno popodne – to bi bilo bolno. Ako treba da idete u toilet, vi se pomokrite, ne možete da se zadovoljite sopstvene potrebe, ne možete da se pokrećete. Koliko bi to bolno bilo za jedno popodne? Koliko bolno bi bilo tokom nedelju dana?

U tim institucijama nemaju dovoljno osoblja da se brinu o toj deci ili odraslima. I tako smo videli osoblje koji se strašno osećaju zbog ovoga, ali i osećaju da nemaju drugog izbora. Ne znaju šta da rade, osećaju se poraženo. I tako ih i dalje vezuju, opet i opet. Ne želimo da kritikujemo osoblje, to nije njihova krivica. Oni su poraženi, stavljeni u nemoguć položaj u kome ne mogu ništa da učine da obezbede odgovarajuću negu. Ali istovremeno, vezivanje ljudi nije moguće tolerisati ni u jednom društvu. Nije moguće tolerisati da ljudi budu napušteni, u krevetima, nije moguće tolerisati odvajanje od društva, čak i ako su pokretni, čak i ako je soba predivna i čista, biti odsečen, biti izdvojen iz društva. To je samo po sebi kršenje medjunarodnih ljudskih prava. Medjunarodni zakoni o ljudskim pravima su jasni: to se zove segregacija. Ako je osoba sa posebnim potrebama izdvojena iz društva, sklonjena od javnosti i nema šansu da živi kao član društva, takva segregacija je nezakonita diskriminacija. Pa kada sistem pružanja usluga kaže ”vi imate oštećenje, vi morate biti izdvojeni iz društva”, to je diskriminacija, to je kršenje ljudskih prava, to nije dozvoljeno. Vezati osobu je nehuman i degradirajuć postupak, lišiti ih medicinske nege kao što smo često vidjali, to je pretnja pravu na život, pretnja njihovom zdravlju, to je kršenje ljudskih prava. A vezati osobu i ostaviti ih tako celog njegovog života, verujemo da nema ozbiljnijeg kršenja ljudskih prava od toga. I zato verujemo da se to podiže do nivoa torture. I rekli smo da se trotura dešava u tim ustanovama. Tortura se odnosi na najbolnije, degradirajuće i opasne postupke. Opasno je i ugrožava život ako se osoba ostavi vezana za krevet. To izaziva prestanak rada organa, izaziva atrofiju ruku i nogu, vidite ljude sa iskrivljenim rukama i nogama u tim ustanovama i kada ih vidite, moguće je poverovati – pa tako su deformisani, kako mogu da žive bilo kakav drugačiji život. To oštećenje može biti izazvano ne cerebralnom paralizom ili invaliditetom, ono može biti uzrokovano ležanjem u krevetu. I rane od ležanja, kada su tamo ostavljeni, i najbezazlenija stvar - predug boravak u krevetu izaziva otvorene rane. Videli smo decu sa otvorenim ranama, dete sa hidrocefalusom, čija je glava toliko velika da to dete ne može da je podigne. Pa, pre svega, to je izlečivo stanje. Nema razloga da to dete ne primi malu injekciju da se drenira tečnost iz njegove glave. Pitali smo osoblje “Zašto to ne uradite?” Osoblje je reklo “Pa, to dete će ionako umreti.“ I zato nisu obezbedili osnovnu medicinsku negu koja je potrebna, glava tog deteta je toliko narasla da nije mogao da je podigne i dete je dobilo strašne rane od ležanja, krvarilo je, koža je bila otvorena od ležanja na tom krevetu. Uskraćivanje osnovne medicinske nege – to su fundamentalna kršenja ljudskih prava, njih ne treba tolerisati ni u jednom društvu, i zato pozivamo vladu Srbije da izvrši momentalne promene. Sada postoje neki odlični propisi. Veoma nas je impresioniralo to što u Ustavu Srbije stoji: diskriminacija na osnovu fizičkog ili mentalnog oštećenja neće biti tolerisana. Ministarstvo za rad, socijalno staranje i socijalnu politiku ima odlične propise. Oni priznaju, u sopstvenim propisima, da većina ovih ljudi ne mora da bude u tim ustanovama. Oni to priznaju. Oni priznaju da je nega užasna i kažu da svako treba da bude integrisan u društvo. Pitali smo ih za uslove u Kulini i oni kažu: “Kulinu treba zatvoriti.”

Što se tiče psihijatrijskih institucija, u Ministarstvu zdravlja imaju iste propise o integraciji u društvo ali ti propisi ništa ne vrede ako nema primene u praksi. Nema sredstava da se primene, oni kažu “Pa, imamo nacionalnu politiku ali je na lokalnim vladama da je primenjuju.” To nije dovoljno. Ako nema dovoljno sredstava, do reforme nikada neće doći i nije dovoljno samo to reći. Novac, iako je na kraju jeftinije finansirati društvenu integraciju, biće kratkoročnih troškova – i te fondove treba nameniti.

I još jedna misao: jedna od najvećih tragedija situacije u Srbiji je to što je bilo medjunarodnog finansiranja u velikoj meri nakon podizanja sankcija 2000. godine. Mnoge zgrade koje smo posetili su popravljene. To su divne, čiste i nove zgrade. U psihijatrijskoj bolnici u Kovinu ima jedna zgrada koju su sagradili Norvežani. To je lepa, čista zgrada, mi smo ušli unutra i tamo našli starije ljude kako sede u stolicama, vezani za stolice, vezani za invalidska kolica. Bili smo tamo u julu, bio je jako topao dan, pokušavali su da skinu pidžame, bilo je toliko toplo. Ali, bili su vezani za stolice. Jedna žena je toliko pokušavala da se prevrnula i pala na pod. Videli smo je kako leži na podu, vezana za stolicu a njeni prijatelji su pokušavali da joj pomognu, ali su i oni bili vezani za svoje stolice pa nisu mogli. Bila je to tragedija. Otvorio sam i video, tamo gde joj se spavaćica otvorila, njenu zadnjicu sa otvorenim ranama, koža joj je spala jer je bila vezana za stolicu toliko dugo, da je dobila rane. Osoblje je ušlo, videlo me kako gledam i snimam, i sada imam snimak toga, i vratili su je nazad na stolicu i vezali je ponovo, preko one otovorene rane. Pa, kakva je korist od lepe, čiste zgrade od norveške pomoći? Nikakva, ako se ljudi tretiraju na taj način. Medjunarodni donatori znaju bolje, jer su u Norveškoj zatvorili svoje institucije. U mnogim drugim zemljama sredstva su već upotrebljena i treba da budu upotrebljena za podršku društvenoj integraciji. Vlada ima odličen propise, mi samo tražimo od vlade da učini ono što kažu da čine: da ispune obećanje Ustava Srbije, da ispune obećanje medjunarodnih zakona o ljudskim pravima i da daju tim ljudima šansu za stvarni život. A oni mogu živeti dobar život ako im se pruži šansa. Hvala vam.

SPOMENKA GRUJIČIĆ: Ja ću pokušati malo iz drugog ugla, iz našeg domaćeg ugla da sagledam i komentarišem ovu temu o kojoj su vam Erik i Lori dali ovako dirljiv prikaz koji ćete uostalom imati i sami prilike da vidite. Ja ne znam koliko vas je danas imalo prilike da čuje, ja sam uhvatila samo jedan deo, na “Kažiprstu” je Danica Vučinić postavila pitanje ministru Milosavljeviću, koji inače negira da postoji epidemija žutice i pored tolikog broja obolelih i predlaže ljudima da peru ruke da ne bi dobili žuticu, ali mislim da je prvo pitanje, nažalost, to smo čuli samo iz druge ruke, bio izveštaj MDRI. I on je, kao i uvek, kao i celokupna vladajuća elita kada im se postave konkretna pitanja, celu stvar relativizovao, u smislu da mi imamo dobru psihijatriju da su naši psihijatri poznati u svetu, priznati i tako dalje. Ovo što imate pred sobom daje jednu sasvim drugu i konkretnu sliku.

Drugi primer je šestomesečno predsedavanje Srbije Savetom Evrope. Pre neki dan, juče ili prekjuče, Srbija je uz veliku pompu predala stolicu Slovačkoj. Tim povodom se Ministar inostranih poslova pohvalio kako je Srbija dorasla da predsedava velikim medjunarodnim forumima, kako se legitimisala kao lider u tom smislu, a ono čime se mahalo je nekakva inicijativa vezana za ukidanje smrtne kazne. Ja pokušavam samo na neki način da suprotstavim gde mi u stvari živimo a šta u stvari treba da radimo. Ukidanje smrtne kazne, ja se dobro sećam toga, je još 90ih godina bio preduslov našeg ulaska u Savet Evrope i mi smo tada ukinuli smrtnu kaznu. I ja se samo pitam da li je tokom predsedavanja Savetom Evrope ikome palo napamet u kojoj meri se u Srbiji primenjuju takozvani CPT standardi. To su standardi Saveta Evrope za prevenciju torture i nehumanog ili degradirajuceg tretmana. To su standardi kojima Evropa i svet mere civilizacijski domet jedne zemlje kako u zatvorima tako i u institucijama socijalne zaštite, u psihijatrijskim institucijama i tako dalje. To su univerzalni standardi protiv degradacije ljudskog bića.

U ovoj zemlji se mnogo govori o demokratiji i legalizmu, mnogo se govori o medjunarodnom pravu i tako dalje. Pitanje je samo da li ikome pada napamet da se stvarna civilizacijska mera jedne države, njena demokratska legitimnost, praktično meri time kakav je njen odnos prema najugroženijim segmentima populacije. Odnos je katastrofalan. Ovo štivo “Torment not treatment”, odnosno “Mučenje kao lečenje”, je, što se mene tiče, jedno od najpotresnijih štiva koje sam držala u rukama. Nažalost, to nije fikcija, to je realnost i to je surova dokumentovana realnost i nadam se da ćete imati uskoro prilike to da vidite na video snimku. To je dokumentovano svedočanstvo o nevidljivim ljudima, ljudima koji nisu samo nevidljivi zato što su planski smešteni daleko od očiju javnosti, nego i nevidljivim zato što oni gotovo nemaju nikakve šanse da izadju iz svoje mučne anonimnosti. Kao što su i Erik i Lori rekli, oni su radili slične izveštaje za zemlje u neposrednom okruženju i na drugim kontinentima. Ja se toplo nadam da ovo neće biti prilika da kažemo Eto, i kod njih se takve stvari dešavaju, dešavaju se i u jednoj razvijenoj Americi. Setite se samo filma “Let iznad kukavičjeg gnezda”. Tako da će ovo biti prilika da vidimo šta se dešava u našem dvorištu i da konačno počnemo nešto da radimo da promenimo stvar u vlastitom dvorištu, a da prestanemo da gledamo preko plota i da relativiziramo problem. Znači, šta je ovde pitanje? Pitanje je šta mi kao delovi civilnog društva možemo da uradimo da izvršimo pritisak na državu, na institucije, da rade ono što im je posao. Da rade ono na šta imaju uticaja a ne da se bave onim na šta nemaju nikakvog uticaja. I zato mi je drago što su se ovde okupili i predstavnici organizacija koje se bave marginalizovanim grupama i veliki broj novinara.

Mislim, mi moramo da podjemo od toga gde mi živimo. Erik je pohvalio Ustav Srbije, pohvalio je članove Ustava koji zabranjuju torturu, zabranjuju nehuman tretman i tako dalje. Medjutim, Erik naravno ne može da zna da je srpski Ustav kao takav cementirao centralizam, cementirao je partokratiju, mi to volimo sada tako da zovemo, i cementirao je iluziju kao premisu postojanja države Srbije. Tu naravno govorim o preambuli Ustava Srbije. Ako se pitamo kakve to veze ima sa temom današnjeg sastanka, ima itekako. Zato što centralizam, odnosno Srbija kao centralizovana država, ne daje nikakve šanse lokalnim zajednicama na kojima treba da počiva community-based sistem, kako ga zovu. Ne daje joj ni dovoljno mogućnosti, ni materijalnih, ni ljudskih resursa, bez obzira koliko se lokalne zajednice trudile da nešto učine u tom pogledu. Centralizovani sistem, takodje, ne daje mogućnosti ni ljudima u Centrima socijalne zaštite, institucijama socijalne zaštite, psihijatrijskim institucijama da nešto učine. Oni zavise od centra i u pogledu novca i u pogledu planiranja. Oni su svesni problema, mnogi od njih su svesni, nisu sve to nehumani ljudi, daleko od toga. Medjutim, oni su nemoćni i praktično zajedno sa svojim štićenicima oni čame na marginama ovog društva i oni zajedno sa njima postaju ti nevidljivi ljudi. Kada kažem partokratija koju je taj Ustav cementirao, mislim da je svima jasno šta se radi kada su u pitanju te socijalno najugroženije, marginalizovane grupe. Šta se dešava? Spuštaju se pločnici za invalide, kamere snimaju, aparatčici ili razni drugi donose donacije, kamere to snimaju, donosi se ovaj ili onaj zakon, drže se okrugli stolovi, novine o tome izveštavaju. U stvari šta se dešava? Partije samo zbiraju poene, zbiraju poene na nekim stvarima koje su marginalne, koje samo dotiču vrh ledenog brega. I zato mi ne smemo da se zadovoljimo tim komadićima. Mi ne smemo da se zadovoljimo time što je donet ovaj ili onaj zakon ili što je uradjeno ovo ili ono. Mi moramo da se zalažemo za promenu celog sistema, celog sistema odnosa prema marginalizovanim grupama, medju kojima su ove najdrastičnije. Moramo da vršimo zaista snažan pritisak na državu da počne time da se bavi. U ovom izveštaju ćete naći jedan razlog zašto mi to radimo. Primer jednog mladog čoveka koji izgleda kao dete od šest do sedam godina i koji 11 godina nije izašao iz kreveta. To je jedan mladi čovek iz Stamnice. I ja zato pozivam prisutne medije, domaće naravno, neka probaju jednom, radi tog mladog čoveka, da njega stave kao udarnu vest. To je udarna vest. Udarna vest nije da li je neki Aleksandar Simić, savetnik ovoga ili onoga, rekao da Kosovo neće biti nezavisno ni po koju cenu. Mi to stalno slušamo. Treba li da slušamo, treba li taj mladi čovek iz Stamnice, treba li ona devojčica koju su roditelji doveli u instituciju samo zato da bi sprečili da se prostituiše kao njena starija sestra, zdravo pravo dete koje sedi godinama u instituciji, treba li stotine primera koje ćete naći da čekaju? Da čekaju da ovdašnje partije reše velika državotvorna pitanja, da se konfrotiraju sa regionom, da se konfrotiraju sa svetom, da dele plen? Treba li oni da čekaju da prodju sve slave i preslave, koje se svakog januara, februara i marta perpetuiraju, da bi se nešto učinilo za njih? Ja mislim da kao društvo mi ovde ne smemo da zatajimo i mislim da mediji apsolutno mogu mnogo da pomognu u tome da jednom kao društvo krenemo u pravom pravcu, da pokažemo koje vrednosti mi poštujemo. Toliko. Hvala.

Medijator: Reč ima gospodja Valentina Zavišić, organizacija VelikiMali. Izvolite.

VALENTINA ZAVIŠIĆ: Ja ću danas ovde govoriti iz svog ličnog iskustva, iskustva organizacije VelikiMali, koja već sedam godina nastoji da poboljša uslove života dece sa teškoćama u razvoju i njihovih porodica, i da kroz razvijanje lokalnih službi podrške onemogući dalje zaista nehumano odvajanje od porodice i tretman koji je zapravo mučenje. Ali zapravo danas ne govorimo o tome šta je sve lepo i dobro uradila organizacija VelikiMali za ovih sedam godina, već smo danas ovde zato što treba da se izvinimo i da zapravo priznamo šta sve nismo uradili za ovih sedam godina i zašto su i pored našeg postojanja mnoga deca ipak otišla u institucije i zašto se ništa u institucijama nije promenilo. Organizacija VelikiMali je imala priliku i mnogo puta je boravila upravo u ovim institucijama. Ono što stoji u ovom izveštaju je strašno, a ono što je mnogo strašnije je da je to samo deo realnosti. Mi pričamo godinama kroz nekakve pojmove kao što su deinstitucionalizacija i čini nam se nekako da to u javnosti ima više odjek nekog modernog toka, nešto što bi mi mogli, a ne moramo. Ali ovaj izveštaj zaista treba sve da nas posrami, zato što svedoči o postojanju logora za decu i osobe sa ometenostima u razvoju.

Pre sedam godina je, a to se i ovde danas pomenulo, Vlada imala kampanju i prikupila veliki novac, sećate se svi te kampanje JA SE ZOVEM ANDJELA. Mi smo posle šest godina otišli u te iste renovirane institucije. Da, lepi su zidovi, zeleni, ima i fontana, ima i cveća napolju, ali unutra je i dalje miris mokraće i izmeta. Unutra deca i dalje tumaraju, unutra su svi ošišani do glave, ne razlikuje se dečak od devojčice, unutra su deca koju niko nije pomilovao i podigao godinama, nemaju svoju igračku. Kada se vratite iz samo jedne takve posete, gde udjete unutar tih zidova, zaista niste više ista osoba i ne možete da zamislite koliko puta umrete u sebi posle toga. I ovde je zaista i jedno ozbiljno pitanje i za sve nevladine organizacije i za državu i za društvo - šta mi činimo i da li zaista verujemo da šaljući decu i odrasle u ovakve institucije pomažemo? Ono što nas poražava jeste da su prošle godine u beogradskom porodilištu lekari savetovali majku koja je rodila lepu devojčicu sa Daunovim sindromom da je ne doji da se ne bi vezala i da je bolje da je da u instituciju gde će se stručnjaci brinuti o njoj. A to kakav je tretman u institucijama vidimo u ovim izveštajima. Ono što je jako teško a jako važno je izvući pouku iz svega ovoga. Ovde se niko ne proziva, ovde se ne prozivaju institucije, ne proziva se Vlada. Prozivamo se svi da nešto promenimo. Hajde da vidimo gde je Andjela danas posle one kampanje pre šest godina? Šta je sa njenim životom? Da li se promenio unutar onih zidova?

I ja sam danas isto pod utiskom jutarnje emisije “Kažiprst” na B92. I iznenadjenje, verovatno koliko i za Ministra zdravlja koji je na pitanje da li je istina videvši fotografije da je ovakva situacija u institucijama, odgovorio da se pita da li je to fotografija od prošle godine ili od pre osam godina. Mislimo da je to sramota. I najstrašnije od svega toga jeste da iz ove pozicije kada svi imamo isti problem, a to je postojanje ovakvih institucija u našoj zemlji, automatski reagujemo na jedan utaban način karakterističan za našu zemlju. Nažalost, još uvek je to tako da se pitamo da li ovde sede neke zlonamerne nevladine organizacije. O kakvim namerama mi pričamo kada i dalje hiljade i hiljade ljudi živi u onakvim institucijama? I ko će da se izvini tim ljudima, ko će da se izvini tim roditeljima? Ono što je još strašnije, iako je reč logor jako gruba, a posle čitanja ovog izveštaja shvatićete da je to istina, što svi ti paviljoni u kojima se nalaze deca i odrasli, nemaju nazive nego su to blokovi - A1, B5, E6. Znate, tamo nisu ljudska bića. Ako neko i posle ovoga, i posle ovog izveštaja sumnja ili i dalje veruje da postoji poseban i specijalan, dobar tretman u ovakvim institucijama, bilo bi zaista dovoljno samo sat vremena da provede tamo unutra, u trpezariji za vreme ručka sa ovim osobama.

Medijator: Reč ima Dragana Ćirić Milovanović, saradnik MDRI u Srbiji. Izvolite.

DRAGANA ĆIRIĆ MILOVANOVIĆ: Ja se zahvaljujem. Ja bih najpre htela da pojasnim terminološku nejasnoću koja se može javiti, jer je do toga došlo u stranim medijima. Kada govorimo da su osobe vezane doživotno za krevet govorimo o osobama koje nisu napustile krevet, konkretno u slučaju ovog dečaka, 11 godina. Takodje, govori se o osobama koje su vezane ili fiksirane za krevete, i molim vas da pravite tu razliku da ne bi došlo do pogrešne interpretacije.

A sada bih htela da najavim video materijal o kome je bilo reči na početku obzirom da smo zahvaljujući režiji uspeli da omogućimo njegovu reprodukciju.

FILM

Eric Rosenthal

Ovo je situacija koju sam malopre opisao, u zgradi koju su sagradili Norvežani, o ženi koja je pala sa invalidskih kolica. Svi u ovoj su sobi vezani.

DRAGANA ĆIRIĆ MILOVANOVIĆ: Znači neko će reći da su ovo snimci i fotografije stare 10 godina. Ja bih htela da posvedočim da su ovi snimci i fotografije koje ste dobili snimljeni od decembra 2006. godine do avgusta 2007. godine. Ovde sam da posvedočim jer sam emotivo vezana za ljude sa kojima radim već četiri godine. Emotivo sam vezana za ljude koji rade sa ovom decom i ovim osobama u institucijama, pokušavajući da unesu neke promene, ali ne mogu jer ne dobijaju ljudske resurse, ne dobijaju finansijske resurse da to sprovedu u delo. Osoblje institucija je prinudjeno da koristi ovakav tretman, jer nije dobilo adekvatnu obuku, nema dovoljno ljudi. U jednoj sobi boravi jedna osoba sa 20 do 30 korisnika i u takvoj situaciji prinudjeni su da ih sputavaju, fiksiraju, vezuju za krevete. Koliko god radili sa institucijama, koliko god pokušavali da promenimo nešto na lep način, nismo uspevali. Za svaki naš pokušaj dobili smo tapšanje po ramenu i “da, vi to super radite, samo vi tako nastavite”, ali za sve ove godine nismo videli nikakav pomak, nikakav napor Ministarstva i ljudi na odgovornim pozicijama da promene nešto, da pomognu ovim ljudima, da sprovedu promene u tretmanu dece i osoba sa posebnim potrebama. Nažalost, iako se u strategiji razvoja socijalne zaštite navodi deinstitucionalizacija kao jedan od ciljeva, od Ministarstva smo dobili izjavu da ne postoji način da se deinstitucionalizacija sprovede u delo. Kažu da je izlazak ove dece i osoba iz institucija nemoguć. Šta će biti sa njima? Radiće se na prevenciji a oni će biti zaboravljeni. E pa, ne želimo da budu zaboravljeni. Želimo da se smesta preduzmu akcije koje će pomoći da ova deca i osobe sa posebnim potrebama dobiju tretman kakav zaslužuju kao sva ostala ljudska bića.

Gospodin Ministar zdravlja je jutros u emisiji “Kažiprst” B92, naveo da ove institucije nisu u nadležnosti Ministarstva zdravlja. Pa kako da nisu? Imate ljude koji nedeljama čekaju na medicinski tretman u zdravstvenim ustanovama, jer ne dobijaju saglasnost za to, jer ne žele da ih leče u ustanovama zdravstvene zaštite. I zaista, ja mislim da ne zaslužujemo svi mi da imamo ovakvu situaciju u XXI veku, da ljudi borave zatvoreni daleko od očiju javnosti i bez ikakve nade da im se život promeni, bez ikakvog plana da im se poboljšaju uslovi u kojima borave. E pa, ne želimo da oni ostanu tamo. Želimo da se smesta preduzmu akcije da se život ovih ljudi poboljša i da im se omogući human tretman kakav zaslužuju. Hvala.

Medijator: Idemo na pitanja.

Mirjana Pantić, Agencija BETA: Zanima me koliko ljudi ima u tim institucijama i koliko je medju njima dece?

Eric 56min 11sec

U izveštaju smo naveli deo zvanične statistike. Mada, je zvanična statistika vrlo nepotpuna. Tako da verujem da u izveštaju stoji oko...možete li vi?

DRAGANA ĆIRIĆ MILOVANOVIĆ: Ima najmanje 11.350 ljudi u institucijama socijalne zaštite što obuhvata institucije za stare, institucije za osobe sa svim vrstama poteškoća, znači ne samo sa mentalnim poteškoćama. Totalan broj ustanova gde ima ovih 11.350 ljudi je 78, a od toga 2.300 su deca, uključujući i decu bez roditeljskog staranja. Ne znam da li vam je to dovoljno.

SPOMENKA GRUJIČIĆ: Ja bih samo ovoj cifri dodala i to da mi nemamo egzaktne podatke koliko ima ljudi sa posebnim potrebama u Srbiji. Ali po procenema Svetske zdravstvene organizacije u svakoj zemlji otprilike 10% stanovništva pripada toj kategoriji. Prema tome, ako Srbija ima osam miliona ljudi mi praktično govorimo o 800.000 ljudi koji sutra mogu nečijom voljom dospeti u ovakvu situaciju. Hvala.

IVANA PEŠIĆ, PRESS: Ja sam jutros slušala “Kažiprst” kao i vi i potpuno me je zbunio jedan od odgovora Tomice Milosavljevića koji je rekao da on ne zna šta se tu desilo i kako ste vi uopšte ušli da snimate i da to proverite, i da on zbog toga uopšte nije siguran da su ti podaci validni, odnosno da su zaista skorašnji. E sada, mene zanima ta stvar. Kako ste ulazili u te institucije, kako ste naišli na saradnju lokalne vlasti i osoblja koje je radilo, kako ste uopšte dobili odgovore od tih ljudi?

DRAGANA ĆIRIĆ MILOVANOVIĆ: Obzirom da četiri godine saradjujem sa institucijama, one su nam otvorile svoja vrata da ih posetimo i vidimo u kakvim uslovima borave njihovi korisnici. Ja bih htela da im se zahvalim jer smatram da su uvideli i potrebu da zatraže pomoć da promene stanje u kojima se njihovi korisnici nalaze.

NATAŠA JEREMIĆ, TV KOŠAVA: Mene interesuju roditelji ove dece. Šta sa njima? Kada ste govorili o nasilnom uzimanju dece ili toj ženi kojoj je predloženo da ćerka ode u instituciju pošto je imala Daunov sindrom. Prava roditelja me interesuju.

VALENTINA ZAVIŠIĆ: Ovako znači, ja nisam završila tu priču. Na neki način i jesam, poentirajući da na žalost i dalje lekari i stručnjaci preporučuju roditeljima da smeste svoje dete u instituciju, da će mu tamo biti bolje i da će oni kao porodica tako bolje živeti. Vi možete da zamislite u kakvom je stanju žena koja se tek porodila, i zamislite način na koji vam neko saopštava kako je vaše dete. Prvo je to šok. Ono što je dobro vezano za tu priču je to da ima srećan kraj, odnosno da beba jeste mesec dana bila odvojena, ali da je majka stupila u kontakt i sa nekim drugim osobama koje su joj dale i druge informacije vezane za mogućnosti života njene ćerke i njihove porodice, te su sada oni zajedno. A što se tiče prava roditelja, ono sa čime se mi kao organizacija suočavamo, to jest što nam jako teško pada, jeste da kada god se negde priča o institucijama ili uopšte o tome kako je deci sa teškoćama u razvoju, roditelji još uvek trpe veliku krivicu - zašto su oni smestili decu u institucije? Ovo je samo jedan od odgovora zašto su smestili decu, a drugi odgovori su ti što, evo kao svedok organizacije koja postoji sedam godina, nema servisa, nema najosnovnije podrške za te porodice i tu decu, naročito za decu sa većim teškoćama u razvoju. To što radi organizacija VelikiMali ne zadovoljava potrebe, to što se mi vidjamo jednom ili dva puta nedeljno nije podržano od strane države. Roditelji su sami. Da ne pričamo o tome kada je to situacija sa užasnim troškovima lečenja i transporta, angažovanja da vam neko privatno dodje u kuću, da vas podrži da vi možete da nastavite svoj život. Pritisci sa svih strana i vi ste onda loš roditelj kada ne možete više i kada znate da ćete tamo negde na 300 km od svoje kuće smestiti svoje dete. A znate šta je još strašnije, kada odete u instituciju pa vam onda još i zaposleni i direktor kažu “Pa, gde su ti roditelji da posete svoje dete?” Znate šta, ja da sam roditelj nikada ne bih mogla da odem da ga posetim i budem svedok gde sam dala svoje dete, da budem svedok te patnje. Eto gde su roditelji.

Laurie 1h 02min 30sec

Želela bih samo da dodam da to dete, u stvari taj mladić o kome sam pričala, koji je proveo poslednjih jedanaest godina u krevetu u Stamnici, ne može dobro da komucnicira verbalno, i sada su mu mišići toliko ukočeni da ne može ni da se kreće dobro. Ali, medicinska sestra mi je rekla, pričala mi je o njegovom poreklu, da ga majka još uvek posećuje, a ona ima još dece i ne prima nikakvu pomoć od države da se o njemu brine, i bila je podstaknuta da ga ostavi tu. Ali, još uvek ga posećuje. I medicinska sestra mi je rekla da kada majka dodje, iako on ne može više da se kreće, i ne može da govori, suze mu teku iz očiju kada vidi majku. A majka ga posećuje samo na svaka tri meseca zbog troškova prevoza, ona nije u mogućnosti da ide tamo zbog udaljenosti te ustanove. Ali, on i dalje plače kada mu majka dodje. To je veoma tužno. A ta majka bi želela da uzme svoje dete i da ga zadrži kod kuće ali zbog nedovoljno podrške ili potpunog nedostatka podrške, bila je prisiljena da ga pošalje u ustanovu kako bi se brinula o ostaloj deci.

ALEKSANDRA NIKŠIĆ, AGENCIJA FRANS PRESS: Samo kratko pitanje, kakvi su vaši saveti vlastima i naravno nevladinim organizacijama? Koji su prvi koraci koje treba poduzeti i šta sve treba uraditi, naravno sem neophodne finansijske pomoći i obrazovanja roditelja i ljudi koji rade u institucijama?

Eric 1h 04min 36sec

Potrebna je potpuna posvćenost integraciji tih ljudi u društvo. Veoma smo impresionirani i zadovoljni što vlada ima program kojim se manji broj ljudi zbrinjava van institucija i integriše u društvo. Jedna od grešaka koja je napravljena u mnogim zemljama je započinjanje sa ljudima sa najmanjim oštećenjima. Lako je uzeti pet stotina ljudi koji imaju sasvim mala oštećenja i uključiti ih brzo u društvo. Naša je preporuka da se započne sa najteže pogodjenima, najranjivijim ljudima, podložnim najekstremnijim kršenjima, jer ako pokažete da najugroženiji mogu biti integrisani u društvo, a mogu, onda ste dokazali da svako može biti integrisan. Potrebna je potpuna posvećenost svakom pojedinačnom čoveku u tim ustanovama. Niko ne može da bude otpisan. To je srž onoga što kažu medjunarodni zakoni o ljudskim pravima. Svako ljudsko biće je vredno, žrtvovanje nečijeg života nije prihvatljivo i mora postojati istinski plan da se na svačije potrebe odgovori. To je ono što predstavlja trenutnu politiku – institucionalizacija i integracija. Ali potreban je pravi plan da se preduzmu momentalne mere da se okonča institucionalizacija.

DRAGANA ĆIRIĆ MILOVANOVIĆ: Htela bih samo da dodam da ćete dobiti argument da sa osobama sa teškim ili umereno teškim problemima, odnosno retardacijom, nije moguće raditi. To nije tačno i mi posedujemo materijal koji samo delom pokazuje da je sa njima itekako moguće raditi. Tako da slobodno možete da se obratite nama za taj video materijal.

NOVINARKA: Mene samo zanima kome ste sve prezentovali materijal? Jer sam čitala u Herald Tribune-u da je ovaj materijal poslat jednoj od Komisija Evropske unije. Samo pitanje kome ste sve poslali materijal i kakav odgovor očekujete? Hvala.

Eric 1h 07min 04sec

Poslali smo izveštaj Ministarstvu za rad i socijalno staranje i poslali smo ga lokalnim vlastima, Ministarstvu zdravlja i opštinama Kovin i Vršac, koje smo posetili. Trenutno, to su mesta na koja smo ga poslali. Naravno, poslaćemo ga Evropskoj uniji, medjunarodnim telima za ljudska prava, Lori i ja ćemo se sastati sa specijalnim izvestiocem UN za torturu u Ženevi, a početkom decembra se održava poseban sastanak o pitanjima ljudskih prava i invaliditeta i mi ćemo ovim nadzornim telima za ljudska prava podneti izveštaj. Da pomenem i još jednu vrlo važnu priliku koja nam predstoji. Ujedinjene nacije su upravo prihvatile novu konvenciju o pravima ljudi sa posebnim potrebama. Trenutni medjunarodni zakoni o ljudskim pravima štite svakoga od nehumanog i degradirajućeg ophodjenja, neopravdanog pritvora, diskriminacije, ali ova konvencija vrlo preciznim terminima kaže da ljudi sa posebnim potrebama imaju pravo na izbor o svom životu, i pravo na potpunu integraciju u društvo. To je veoma važno. Vlada Srbije je poslala svoj predstvnika i bila aktivna prilikom sastavljanja ove konvencija UN. A postoje i dokumenta Ministarstva rada u kojima stoji da se ova konvencija smatra ključnom za budući socijalnu politiku u Srbiji. Pozivamo Vladu Srbije da potpiše i ratifikuje ovu konvenciju i, što je najvažnije, da primeni zahteve za punu integraciju ljudi sa posebnim potrebama.

LJILJANA PALIBRK iz Helsinškog odbora: Pozdravljam drage kolege i sve ovde. Ja bih samo jednu napomenu, ako se ne ljutite, povodom ovog sad pitanja. Helsinški odbor je radio ovaj izveštaj o stanju u psihijatrijskim bolnicama. Ovo je bila prezentacija tog izveštaja, pa neću o tome govoriti, ali na konto ovog pitanja kome to prezentovati. Samo prosto da iskoristim priliku, ai mislim da će i kolegama to značiti da ovaj naš rad dobija neku potvrdu i od toga što će sledeće nedelje početi druga poseta Komiteta CPT, odnosno Komiteta Saveta Evrope za prevenciju torture, nečovečnog i ponižavajućeg postupanja. Helsinški odbor će, obzirom da saradjuje sa ovim Komitetom i dostavlja im svoje izveštaje, imati sastanak u ponedeljak, tako da očekujemo da i oni daju neki dodatni podsticaj i izvrše dodatni pritisak na one koji odlučuju, jer ovde prosto fali ta jedna strateška inicijativa sa vrha, od strane ljudi koji poseduju političku moć i to u različitim segmentima, različita ministarstva. Mi ovde ne govorimo samo o Ministarstvu zdravlja, i Ministarstvu pod čijom brigom su socijalne ustanove nego i o Ministarstvu obrazovanja, kulture, sporta i tako dalje, a koji svi moraju da daju svoj doprinos i da formulišu jednu zajedničku strategiju kako bi se promenio ovaj zaista tragičan položaj ljudi koji se zaista nalaze na margini društva. Znači, očekujemo sledeće nedelje posetu Komiteta CPT, što smatram vrlo značajnim za sve nas.

Medijator: Ja se zahvaljujem gostima i zahvaljujem se novinarima što su se odazvali pozivu Media centra.

Vaš komentar?